Beli kamen. Poznato Turstičko izletište naročito za mlade i decu u Topličkom kraju u opšini Prokuplje ovih dana u njmu vri kao u košnici.Tu su već nekoiko dana na zajedičkim priprema mladi gimnastičari iz Prokuplja i Niša. Sa jedne strane je pozato ime i dojučerašnji profesor DIF-a u Nišu dr. Profesor Dragoljub Petković –„Bebac“ i sa druge starne njegov učenik profesor Predag Mladenović koji već nekoliko godina ozbiljno radi sa Gimnastičkim klubom „Topličanin“ čija je perjanica mladi takmičar Uroš Grujić velika nada naše gimnsatike.
Posetili smo ih ovih dana i zatekli kako u prirodi marljivo rade. I dok je temperatura preko 30 stepeni u borovoj šumi vri kao u košnici. Na pripremama su oko 40 dece uglavnmo devojice. Pored njih dvoje tu je i Profesor Emilija Petković , tako da što se tiče stručnog rada moglo bi se reći prava elita predvođena velikanom u ovom sprtu Pr. Dr. Petkovićem.
Upravo moj sagovornik je dr. Profesor Dragoljub Petković sa koim smo vodili razgovor specijalno za naš portal na temu Ginastika kao sport kod nas u Srbiji.
Na početku ragovora Dr. Profesor Petković je svoje izlagnje počeo rećima:
Već tri godne kamp na koji smo išli u Divljanima kod Bele Palanke ne radi. Odlučili smo se da zahvaljujući mom bivšem studentu sad dobrom treneru Predragu Mladenoviću po prvi put dođemo ovde na Belom kamenu. S obzirom da su tamo sada u njemu stacinirane izbeglice. Moram da Vam kažem da smo veoma zadovoljni. , pre svega prirodom ali i uslovima. Ovo nam apsolutno odgovara. Cele godine smo u sali za treninge u Nišu. U salama dosta magnezijuma, zagušljivost vazduha , dok ovde šuma i čist vazduh ono nešto što bi nama bilo potrebno.
Odmah smo krenuli sa onim što bi smo mogli da dobijemo od pravog vrhunskog stučnjaka sa pitanjem kako vidi danas Gimnstiku kao sportsku granu u nas ?
Pa to je jedno kompleksno pitanje bio je oprezan na početku na toj temi dg. Profesor Petković koji kaže: Kada bi govorli o vrhunskoj ginastici mi tu nemamo šta da tražimo. Ona je za nas nedostižna. Ali se greši što mi celog života jurimo taj neki vrh u gimnastici. Ali za to nemamo minimalne uslove za vrhunske rezultate. Prema tome moramo da se vratimo kao u fudbalu recimo na neku Zonu, Okružnu ligu.
A mi jurimo te neke vrhunske norme, trebamo da imamo sopstveni sistem takmičenja, ne da jurimo svetki vrh. Sve dok se tako budemo ponašali nikad nećemo uspet. Kam te sreće da neko od naših gimastičara ode na taj Svetki vrh. Ali i kada bi tamo otišli mi smo negde tamo u drugoj polovini sigurno. Talenata od uvek ima kao i u drugom sportu tako i gimnastici. Ali da nebi bila kuknjava da nemamo uslove to ih sigurno nemamo . Mi imamo vrhuske trenere i sudije ali je danas ozbiljan posao biti gimnastičar.
Na pitanje šta je potrebno da bi jedan sportista koji se bavi gimastikom postao jednog dana u ovom sportu vrhunski takmičar Petović kaže: Ne mnogo toga, jer sve to košta. Imate sada da nijedna zemlja bivše Jugoslavije nema svoj gimnstički centar. On podrazumeva sve uslove za rad. Nemože bez metodike da se uče nove stvari. Nemože bez metodike da ih učimo da se hvataju za sprave ili neznam šta. Mi treneri nismo zaduženi d stavramo ovde bogalje neg da radimo nešto što je relano i normalno. U takvim uslovima kada nemate osnovne uslove, sasvim normalno da mi trebamo da stvorimo naš sistem, da u nekom nivou koji je teži od školskog, i nešto mnogo niži od Evropksog i Svetskog.
To da nam bude prvenstvo države u gimnasici. A mi nemamo prvenstvo države da bi postigli norme. Naše su norme deset - četrdeset a dvaset je maskimum. Pitamo se šta smo mi postigli ništa. Prema tome nije nikakav problem da se pronađu talenti, ali je problem da se oni održe. Ako gledaš danas u tome da ne postoji sport koji se ne honoriše. Mi čak ni trenere ne plaćamo za svoj rad, a kamo li gimnstičare. Pitam se šta mi hoćemo, država čeka ne reaguje. Najbolje da se ovim sportom ne bavimo. Onda bi njima bilo lakše da ne ulažu u nas. Nemože više da se ulaže u sport koji političar voli. Sramota je nemamo jednu strategiju razvoja sporta. Nema cenra u Nišu, Prokuplju nema u čitavoj Srbiji. Dobije se malo više par podele se na nekoliko repezentacija i sa njma se dičimo , sve ostalo nije važno.
Kao dugogodišnji profesor na DIF- u u Nišu pitali smo Petrkovića dali kroz dugih niz godina rada ste stekli utisak dali ima ili nema talenata za gimnstiku na tim visokoškolskim ustanovama Petković kaže: Fakultet nema mnogo veze sa talentima, jer mi na fakultetima više ne primamo vrhunske sportiste, nego primamo mlade naučnjake, oni koji bubaju a nisu došli iz sporta. Kad na fakultetu za sport nemamo sportiste , šta onda možemo više da pričamo. Danas se niko skoro više ne bavi praksom. Bitni su radovi, napredovanje u dokture nauke, ima ih mnogo.
Šta smo mi tu uradili ništa. Ne postoji više čovek koji radi u praksi i da je na fakultetu. Skoro da ih takvih nema više. Mi u Nišu imamo takav slućaj to je dobro kad je reč o gimnstici. Kolegenica Emilja Petković i kolega Veličković oni su profesori na fakultetu i rade u Sali za treninge. To je retkost, to nemate nigde u celoj Srbiji, kamo sreće da je to svuda. Već nekolioko godina sam u penziji ali koliko znam na fakultetu DIF-u nema nijednog vrhunskog sportiste. Ima kao što sam rekao naučnjaka , da pišu radove. Za to je država kriva momci nisu. Oni su samo od nas pametniji starijih , jer su shvatili kako se napreduje, ne zato što se trudiš i radiš u sprtu nego zato što pišeš radove i publikuješ nekve radove, to je veliki problem.
Zamolili smo pri kraju razgovora dr. Profesora Dragoljuba Petkovića-„Bebca“ da nam kaže jednu paralelu između gimnastike u njegovo vreme kada je bio u vrhuncu forme i današnjoj: Danas je to neuporedljivo napredovalo. Suvišno je diksutovati na toj temi. Nema smisla ragovariti jer to je sport koji strašno napreduje, jer nisu tu ista pravila kao u fudbalu recimo promeniš pravilo za penal ili nešto drugo. Bilo na TV i cela nacija zna. U gimnastici svake godine nešto novo. Drugo, ako recimo klinac krene sa šest godina i recimo sa 16 godina ne dođe na nekom nivou on otpada. I zato mi nemožemo da imamo masovnost u ovom sportu. Ali u našem ovom sportu postoje mnoge druge stvari, kao recimo gimnastika za sve, školska takmičenja, i ne trebamo da razišljamo da svi moramo da stvaramo prvavke . Mi moramo naciji da damo zdravlje, određeno znanje i deci interesovanje, to je sve što treba.
Na pitanje kako bi se po vama moglo izaći iz ove nostalagije i krize koja vlada kod nas u gimstičkom sportu Petković kaže: MI imamo talenata to je neosporno. Država je ta koja treba da stvori centre. Recimo centar je u jednom Kostolcu, rudarskom naselju, gde imate tek jedva 50 dece koja će da se bave ovim sportom.
Odavno u Beogradu i Novom Sadu, Nišu ne postoji gimnastička dvorana, nigde nema. Nemamo centar nemamo dvoranu, nemamo profesionalce u Savez za Gimnstiku, on nam ne vredi ništa. Sve se svodi na jedan entuzijazam. Deca nisu luda, neće oni više da se bave ovim sportom, i kad imaš para ako nemaš entuzijazma badava sve. Broj jedan je ako nemamo posvećenost nemamo ništa ne samo u gimnastici nego u bilo kom sportu.
Na kraju ostavili smo malo prostora novopečenom profesoru treneru u gimnastici Predragu Mladenoviću , koj je budno pratio ovaj naš ragovor i izneo svoje viđenje: Sa ovakvim gimnstičkim stručnjakom kakav je Dr, ProfeseorPetkoviuć je pre svega čast i milna raditi. Od ovakve stručnjake se samo može naučiti u ovom sportu.
Drago mi je što je ovde na Belom kamenu sa nama i verujem da ćemo se i narednih godina družiti, jer vidim da im se dopada uslovi koje pruža ovo naše izletište.Ostajemo još neki dan i verujem da ćemo odavde otići svi zadovoljni, kako mi treneri tako i naši takmičari. Pre svega deca su se upoznala, druže se, treniraju zajedno i to nešto što daje snagu i volju takmičarima da se ovim sportom bave.Mi smo ovde već nekoliko godina i svaka naredna daje još bolje i bolje rezultate na takmičenjma koja nam predstoje.
Posetili smo ih ovih dana i zatekli kako u prirodi marljivo rade. I dok je temperatura preko 30 stepeni u borovoj šumi vri kao u košnici. Na pripremama su oko 40 dece uglavnmo devojice. Pored njih dvoje tu je i Profesor Emilija Petković , tako da što se tiče stručnog rada moglo bi se reći prava elita predvođena velikanom u ovom sprtu Pr. Dr. Petkovićem.
Upravo moj sagovornik je dr. Profesor Dragoljub Petković sa koim smo vodili razgovor specijalno za naš portal na temu Ginastika kao sport kod nas u Srbiji.
Na početku ragovora Dr. Profesor Petković je svoje izlagnje počeo rećima:
Već tri godne kamp na koji smo išli u Divljanima kod Bele Palanke ne radi. Odlučili smo se da zahvaljujući mom bivšem studentu sad dobrom treneru Predragu Mladenoviću po prvi put dođemo ovde na Belom kamenu. S obzirom da su tamo sada u njemu stacinirane izbeglice. Moram da Vam kažem da smo veoma zadovoljni. , pre svega prirodom ali i uslovima. Ovo nam apsolutno odgovara. Cele godine smo u sali za treninge u Nišu. U salama dosta magnezijuma, zagušljivost vazduha , dok ovde šuma i čist vazduh ono nešto što bi nama bilo potrebno.
Odmah smo krenuli sa onim što bi smo mogli da dobijemo od pravog vrhunskog stučnjaka sa pitanjem kako vidi danas Gimnstiku kao sportsku granu u nas ?
Pa to je jedno kompleksno pitanje bio je oprezan na početku na toj temi dg. Profesor Petković koji kaže: Kada bi govorli o vrhunskoj ginastici mi tu nemamo šta da tražimo. Ona je za nas nedostižna. Ali se greši što mi celog života jurimo taj neki vrh u gimnastici. Ali za to nemamo minimalne uslove za vrhunske rezultate. Prema tome moramo da se vratimo kao u fudbalu recimo na neku Zonu, Okružnu ligu.
A mi jurimo te neke vrhunske norme, trebamo da imamo sopstveni sistem takmičenja, ne da jurimo svetki vrh. Sve dok se tako budemo ponašali nikad nećemo uspet. Kam te sreće da neko od naših gimastičara ode na taj Svetki vrh. Ali i kada bi tamo otišli mi smo negde tamo u drugoj polovini sigurno. Talenata od uvek ima kao i u drugom sportu tako i gimnastici. Ali da nebi bila kuknjava da nemamo uslove to ih sigurno nemamo . Mi imamo vrhuske trenere i sudije ali je danas ozbiljan posao biti gimnastičar.
Na pitanje šta je potrebno da bi jedan sportista koji se bavi gimastikom postao jednog dana u ovom sportu vrhunski takmičar Petović kaže: Ne mnogo toga, jer sve to košta. Imate sada da nijedna zemlja bivše Jugoslavije nema svoj gimnstički centar. On podrazumeva sve uslove za rad. Nemože bez metodike da se uče nove stvari. Nemože bez metodike da ih učimo da se hvataju za sprave ili neznam šta. Mi treneri nismo zaduženi d stavramo ovde bogalje neg da radimo nešto što je relano i normalno. U takvim uslovima kada nemate osnovne uslove, sasvim normalno da mi trebamo da stvorimo naš sistem, da u nekom nivou koji je teži od školskog, i nešto mnogo niži od Evropksog i Svetskog.
To da nam bude prvenstvo države u gimnasici. A mi nemamo prvenstvo države da bi postigli norme. Naše su norme deset - četrdeset a dvaset je maskimum. Pitamo se šta smo mi postigli ništa. Prema tome nije nikakav problem da se pronađu talenti, ali je problem da se oni održe. Ako gledaš danas u tome da ne postoji sport koji se ne honoriše. Mi čak ni trenere ne plaćamo za svoj rad, a kamo li gimnstičare. Pitam se šta mi hoćemo, država čeka ne reaguje. Najbolje da se ovim sportom ne bavimo. Onda bi njima bilo lakše da ne ulažu u nas. Nemože više da se ulaže u sport koji političar voli. Sramota je nemamo jednu strategiju razvoja sporta. Nema cenra u Nišu, Prokuplju nema u čitavoj Srbiji. Dobije se malo više par podele se na nekoliko repezentacija i sa njma se dičimo , sve ostalo nije važno.
Kao dugogodišnji profesor na DIF- u u Nišu pitali smo Petrkovića dali kroz dugih niz godina rada ste stekli utisak dali ima ili nema talenata za gimnstiku na tim visokoškolskim ustanovama Petković kaže: Fakultet nema mnogo veze sa talentima, jer mi na fakultetima više ne primamo vrhunske sportiste, nego primamo mlade naučnjake, oni koji bubaju a nisu došli iz sporta. Kad na fakultetu za sport nemamo sportiste , šta onda možemo više da pričamo. Danas se niko skoro više ne bavi praksom. Bitni su radovi, napredovanje u dokture nauke, ima ih mnogo.
Šta smo mi tu uradili ništa. Ne postoji više čovek koji radi u praksi i da je na fakultetu. Skoro da ih takvih nema više. Mi u Nišu imamo takav slućaj to je dobro kad je reč o gimnstici. Kolegenica Emilja Petković i kolega Veličković oni su profesori na fakultetu i rade u Sali za treninge. To je retkost, to nemate nigde u celoj Srbiji, kamo sreće da je to svuda. Već nekolioko godina sam u penziji ali koliko znam na fakultetu DIF-u nema nijednog vrhunskog sportiste. Ima kao što sam rekao naučnjaka , da pišu radove. Za to je država kriva momci nisu. Oni su samo od nas pametniji starijih , jer su shvatili kako se napreduje, ne zato što se trudiš i radiš u sprtu nego zato što pišeš radove i publikuješ nekve radove, to je veliki problem.
Zamolili smo pri kraju razgovora dr. Profesora Dragoljuba Petkovića-„Bebca“ da nam kaže jednu paralelu između gimnastike u njegovo vreme kada je bio u vrhuncu forme i današnjoj: Danas je to neuporedljivo napredovalo. Suvišno je diksutovati na toj temi. Nema smisla ragovariti jer to je sport koji strašno napreduje, jer nisu tu ista pravila kao u fudbalu recimo promeniš pravilo za penal ili nešto drugo. Bilo na TV i cela nacija zna. U gimnastici svake godine nešto novo. Drugo, ako recimo klinac krene sa šest godina i recimo sa 16 godina ne dođe na nekom nivou on otpada. I zato mi nemožemo da imamo masovnost u ovom sportu. Ali u našem ovom sportu postoje mnoge druge stvari, kao recimo gimnastika za sve, školska takmičenja, i ne trebamo da razišljamo da svi moramo da stvaramo prvavke . Mi moramo naciji da damo zdravlje, određeno znanje i deci interesovanje, to je sve što treba.
Na pitanje kako bi se po vama moglo izaći iz ove nostalagije i krize koja vlada kod nas u gimstičkom sportu Petković kaže: MI imamo talenata to je neosporno. Država je ta koja treba da stvori centre. Recimo centar je u jednom Kostolcu, rudarskom naselju, gde imate tek jedva 50 dece koja će da se bave ovim sportom.
Odavno u Beogradu i Novom Sadu, Nišu ne postoji gimnastička dvorana, nigde nema. Nemamo centar nemamo dvoranu, nemamo profesionalce u Savez za Gimnstiku, on nam ne vredi ništa. Sve se svodi na jedan entuzijazam. Deca nisu luda, neće oni više da se bave ovim sportom, i kad imaš para ako nemaš entuzijazma badava sve. Broj jedan je ako nemamo posvećenost nemamo ništa ne samo u gimnastici nego u bilo kom sportu.
Na kraju ostavili smo malo prostora novopečenom profesoru treneru u gimnastici Predragu Mladenoviću , koj je budno pratio ovaj naš ragovor i izneo svoje viđenje: Sa ovakvim gimnstičkim stručnjakom kakav je Dr, ProfeseorPetkoviuć je pre svega čast i milna raditi. Od ovakve stručnjake se samo može naučiti u ovom sportu.
Drago mi je što je ovde na Belom kamenu sa nama i verujem da ćemo se i narednih godina družiti, jer vidim da im se dopada uslovi koje pruža ovo naše izletište.Ostajemo još neki dan i verujem da ćemo odavde otići svi zadovoljni, kako mi treneri tako i naši takmičari. Pre svega deca su se upoznala, druže se, treniraju zajedno i to nešto što daje snagu i volju takmičarima da se ovim sportom bave.Mi smo ovde već nekoliko godina i svaka naredna daje još bolje i bolje rezultate na takmičenjma koja nam predstoje. 
