Kada je davne 1967. godine uprava FK Dubočica Leskovac odlučila da Milutina Nikolića uputi na kaljenje u obližnji  FK Vučje, niko, pa ni sam Fute kako su ga prozvali Vučjanci, nije sanjao da će on tu provesti pola veka, u sredini gde se fudbal voli više nego u svetskim fudbalskim metropolama.

Klub je doživljavao uspone i padove, jedni su odlazili, drugi dolazili jedino je on bio i ostao konstanta u maloj varošici.

“U Vučju sam se zaljubio i oženio sa mojom Julijanom sa kojom smo iznedrili  troje dece. Posle 4 godine prestao sam da igram i od 1970. godine do dan-danas sam u klubu generani sekretar. Prošle su selekcije igrača, njih oko hiljadu i više, koje sam ja registrovao. Svi su dolazili i odlazili ja sam ostajao i kada je bilo teško i kada je bilo lepo u njemu”, premotava za Jugmediu svoj fudbalski život ovaj legendarni sportski radnik.

Jedina bol stoji na srcu što je sudbina pre nekoliko godina bila surova prema njemu i njegovoj vernoj senci u klubu, Lazaru Kociću, razdvojivši ih zauvek. Bio je to čovek sa kojim je delio sve,  i radost i tugu i uspone i padove

Priseća se 1997. godine, krunskog uspeha FK Vučja,  kada je pod vođstvom predsednika, pokojnog Krste Stojanovića, klub upao u tadašnju Drugu ligu. Tada su izgrađene tribine, službene prostorije i restoran, ono što nisu imali i mnogo veći klubovi. “Pet godina smo bili čanovi Druge fudbalske lige i tada sam se osećao najbolje u životu. Odlazak Krste Stojanovića iz kluba i dolazak nekih drugih ljudi koji nisu bili upućeni u svet fudbala, i klub je počeo da tone sve dublje i dublje. Na kraju smo završili tu gde smo i sada u Jablaničkoj okružnoj ligi, gde FK Vučju po, pre svega, infrastrukturnim objektima, nije mesto”, smatra popularni Fute.

Zahvaljujući sponzorstvu ljudi iz dijaspore, a reč je pre svega o čoveku iz okruženja koji živi i radi u Fransuskoj, klub je počeo da se oporavlja. Uspeli su da dovedeu Partizanove i Zvezdine seniore, formirali mlađe selekcije, pa i ženski fudbalski klub. Sada su seniori FK Vučja na drugoj poziciji na tabeli Jablaničke lige sa relanim šansama da se domognu zonskog stepena takmičenja.

“U ovom trenutku mi je želja da se domognemo  Zone  tamo gde nam je i mesto. Verujem da će mi se ta želja ostvariti i tako donekle zaboravim sve padove. Nikako ne mogu sebi da poverujem  da je moj klub došao do ovoga. Do toga je dovela teška matrijalna situacija u društvu. Kada smo počeli da tonemo svi su nas zaboravili. Slobodno mogu da kažem da sam uz pomoć dva čoveka iz obižnjeg Strojkovca – Vukovića i  Stojanovića, uspeo da spasem klub od gašenja”.

Milutin Nikolić je rođeni Beograđanin

“Ne kajem se što sam zbog fudbala ostao da živim ovde a ne u Beogradu jer sam rođeni Beograđanin, jer mi je ova sredina ostala u srcu i ovde ću ostati i uvek ću biti uz klub”. Na pitanje koji su saradnici ostavili najdublji trag u svom poluvekovnom radu izdvaja tri osobe – trenere Stevicu Jankovića, Bugarina  Todorova i  pokojnog Lazu.

Od lokalne vlasti ne očekujem puno s obzirom da su nam za godinu dana dali svega 60.000 dinara i svrstali nas u grupu timova koji nemaju ovakve uslove kao što mi imamo, tu pre svega mislim na infrastrukturu

“Radio sam i sarađivao sa mnogim trenerima koji su vodili ovaj klub, ali niko nije bio kao Bugarin Todorov i Stevica Janković iz Leskovca koji su sve što su mogli da učine za ovaj klub, učinili su dobro. Bili su zapaženi i po radu i po ponašanju i disciplini koju su imali u klubu. A moj najbliži saradnik Lazar Kocić mi je bio desna ruka. Godinama smo radili u klubu. Njega ne mogu nikada da zaboravim i mnogo me je pogodilo to što me je iznenada napustio”. Stigle su nove generacije, nove nade, pa je Milutin Nikolić sada ponosan na stotinak registrovanih igrača i igračica svih selekcija, od petlića do seniora. “Imamo dosta talenotavane dece i možda će neko od njih uskoro zaigrati u nekom od timova saveznog ranga takmičenja. Da moj klub naredne godine postane zonaš a ako može u dogledno vreme i srpskoligaš. Očekujem da se još pojave ljudi koji vole fudbal i doniraju, da finansijski još ojačamo”. Na kraju smo popluarnog Futeta, koji je odavno zakoračio u sedmu deceniju života, pitali dokle će još ovako biti marljiv u klubu? “Možda je i vreme  da se povučem, da umesto mene dođe neko mlađi. Nažalost,  tavog još uvek nema. Sve dok mogu, a verujem da će me i zdravlje poslužiti, neću se predavati. Jer FK Vučje je klub za koga sam živeo i živeću dok mogu, a ovi mladi ljudi me čine još vitalnijim”.