Leskovac: Kada krenete na putu Leskovac-Bojnik, prvo seosko naselje će Vas dočekati Gornje Stopanje , jedna sportska sredina u kojoj su se iznedrili mnogi fudbalski talenti u Fk Jedinstvo, koje se trenutno takmiči i Zona- jug sa dobrom infrasturkturom i rasnim talentima ovog kluba.

Ipak jedno ime iz ove male sredine pronelo je glas širom stare Jugoslavije, pa i današnje Srbije. Reč je o pokojnom golmanu Nenadu Lukiću koji je upravo prve fudbalske korake načinio u ovom klubu a potom krenuo stepenik po stepenik da napređuje, pa je čak bio stigao i do dresa repenzentacije kao golman tadašnjeg FK Obilića koji je bio i prvak države.

Upravo na današnji dan navršavaju se tačno 11 tužnih godina od kako nas je Nenad Lukić popularni “Luka” napustio posle teške i ne izlečljive bolesti. Za sobom je ostavio suprugu Natašu sina Danila i ćerku Petru oca Ivana i majku Milijanu a i mlađeg brata Predraga Lukića koji je specijalno za naš portal sa suzama u očima prihvatio razgovor i ispričao nam Nenadov fudbalski put i ono što ga je zadesilo i odvojilo od pre svega svoje uže porodice brata koji je trenutno na radnom mestu hirurga u Kliničkom centru u Leskovcu kao i u vreme smrti od roditelje oca Ivana i majke Milijana koji tu bol nisu mogli dugo da izdrže i oni su ubrzo otišli na taj put bez povratka na koji je pre njih otišao sin Nenad.

O njegovoj blistavoj fudbalskoj karijeri brat Predrag kao što rekosmo sa suzama u očima je počeo svoje kazivanje o bratu Nenadu rečima: Nenad je počeo sa sportom od svoje rane mladosti možda još u osnovnoj školi, zavoleo fudbal, zavoleo sport, međutim tada nije bio nešto usmeren samo na jedu vrstu sporta, ali je već od malena pokazivao najveću naklonost fudbalu , kao i sva njegova generacija u to vreme, jer drugih razonoda u to vreme nije bilo kao danas poput kompjutera , video igrice i slično. Međutim i tada kao mlad najveća ljubav se u njemu iskazivala da stan ena gol i da bude golman. Sve je to počelo malo ozbiljnije da se usmerimo ka nekoj dimenziji  da se učlanimo prvo on kao stariji brat, pa potom im ja u lokalni fudbalski klub u Gornjem Stopanju FK Jedinstvo . Postojao je jedan veliki entuzijasta da formira jedan fudbalski klub Slavko Buđelan sa svim kategorijama od pionira do seniora. Nenad se je svojim odbranama odmah izdvojio od svih nas i pokazao veliki talent i još tad je skrenuo pažnju na sebe.

Možda je manje bio talentovan za obavljanje školskih obaveza koje je imao kao učenik, ali je za sport baš bio talentovan, i to se odrazilo i na tok školovanja nije bio neki učenik, jednostvano provlačio se iz razred u razred, bitno je da nikad nije ponovio jedan razred. Jednostavno Bog ga je usmerio da bude sportista a manje da kroz škole postane neki akademski građanin, jednostvano rečeno njegova budućnost je bil au fudbalu. Nenad je rođen 1968 godine i znači tu negde od 1975 godine je počeo prve fudbalske korake u našem lokalnom klubu Jedinstvu. I tako malo pomalo, generacije odnosno kategorije za kategorijom je prolazio . U Osnovnoj školi Vasa Pelagić u Leskovcu  kod nastavnika fizičkog vaspitanja Gojka Ćeranića takođe je skrenuo pažnju na svoj talent i primetio da je svestran za sve sportove ne samo za fudbal već i za druge grane sporta.

Svojim talentom skrenuo je pažnju i na naš najveći fudbalski kolektiv u Leskovcu FK Dubočicu , gde je počeo do pionira i prošao sve kategorije i došao do seniora. Tako da se je kao golman oformio u vrsnog vratara upravo u Fk Dubočici. A dok je bio mlađi i nije stasao u pravog golmana , voleo je da ide po turnirima u okruženju da brani, da se što više usavršava, odnosno da stiče isksustvo i samopouzdanje, tako da je bio pravi fanatik kad je upitanju fudbal. Jer upravo tada su po čitavoj južnoj Srbiji bili letnji turniri u malom fudbalu koji su bili jako popularni i Nenad je na svaki poziv se odazivao da brani. Upravo kada je trebao da stane na gol kao prvi golman FK Dubočice konkurencija je bila žestoka, bilo je više golmana i žestoka konkurencija sećam se koliko znam Sima Gligorijević, Aleksandar Pejčića,Velibpr Djekić i moj brat Nenad Lukić i tu je bio na nekoj klackalici čas je brano, čas je bio rezerva, jer je bilo još talentovanih golmana pored Nenada.

Ali je on bio uporan i nijednog trenutka se nije predavao, pa čak je kad je to moralo i zapostavljao školske obaveze da bi se posvetio fudbalu da ne propusti nešto i svaki trening je bio njemu u prvom planu. U to vreme šefovi struke u FK Dubočici bili su Stevica Janković i Dragan Golubović, dok u klubu nije došao za trenera pokojni Ilija Dimovski iz Niša poznato fudbalsko ime Radničkog iz Niša. On je poređao sve golmane svakom od njih je pružio priliku da pokaže koliko znaju i i mogu da pruži kao golman klubu, i Nenad kao dvadeset-trogodišnjak na vrhuncu svoje snage i mogućnosti i postaje duže vreme prvi golman FK Dubočice klub za koji je od malena maštao da će jednog dana da stane na gol kao senior i ta želja dečačka je postala stvarnost i bio je na samog sebe ponosan i srećan kao sportista.

hdrpl

Potom postaje prvi golman FK Topličanin-Ris koji je igrao tada  u Drugoj ligi i Nenad se preselio da živi u Prokuplju i dugo je stanovao kod Dragoljuba Mijalkovića legendarnog igrača FK Topličanina i tamo svojim vrsnim odbranama postao ljubimac prokupačkih navijača, bez obzira što je tamo proveo samo dve godine, za kratko vreme je postao ljubimac i ceo grad Prokuplje se divio njegovim odbranama. Pošto je Kruševac blizu potom se preselio u FK Napredak iz Kruševca jer su skauti ovog kluba od prvog dana u Prokuplju pratili njegove odbrane.

Međutim u Kruševcu ostaje samo godinu dana i njegova sledeća fudbalska destinacija je u to vreme veliki klub FK Obilić na čelu sa predsednikom Željkom Ražnjatovićem-Arkanom i tu Nenad doživljava sviju golmansku karijeru na vrhuncu. Učesnik je bio i Lige Šapiona 1989 godine pošto je Fk Obilić bio prvak države i imao je nastupe na međunaronoj sceni. Tu je napravio jedan svojevrsni golmanski rekord stare Jugoslavije jer je dugo držao taj rekord da nije kao golman primio gol 940 minuta, pa ne samo na domaćoj nego i na interncionalnoj sceni. Bilo je inostranih ponuda koje nažalost nisu realizovane od nekoliko poznatih klubova iz Evrope, ali je politika bila tu umešala prste, a i kao golman Obilića oblačio je dres sa državnim grbom, što je takođe bila jedna njegova ispunjena dečačka želja. Posle Obilića branio je za Sutjesku iz Nikšića, zatim CSKA iz Sofije. Tako da rezimiramo fudbalsku karijeru redosledom GFK Dubočica ( 1989/92), OFK Topličanin-Prokuplje- 1992/94), FK Napredak-Kruševac – 1994/96), FK Sutjeska-Nikšić( 1998 / 2000), Sardid -Smederevo – 2000/ 2001), CSK Sofija (2001/2002), Spartak- Varna ( 2012/ 2013). Takođe je bio i trener golmana u repenznataciji, i to po završetku golmanske karijere, i dalje se nije odvajao od fudbala, to je uz porodicu bila njegova najveća ljubav fudbal i golmanski poziv.

. Ostaće nam takođe u sećanju da je bio učeenik Olipiskih igara u Pekingu sa našom Olipiskom repenzentacijom kao trener golmana.Da rezimiramo i njegov uspešan trenerski put: FK Obilić ( 2003/06), Bežanija ( 2006/07), Mlada repenzentacija Srbije učenik Evropskog prvenstva kao trener golmana u Švedskoj (2007 godine), A repenzenatacijna na Olipiske igre u Peking (2008 god), Trener mlađe kategorije u FK Obilić -Beograd 2009/ 10, Trener golmana mlade i kadetske selekcije u Kazakstan 2011 god), Fk Zetisu -Kazakstan 2012 god.

Upravo kao trener golmana dolazi ono najgore po njegovom zdravstvenom stanju otkrilo se da boluje od karcinoma na želudcu i to se lično požalio meni po povratku iz Ruminije, došao je u Leskovac , inače je svaki slobodan trenutak koristio da dođe da obiđe mene, roditelje da se vidi sa klupskim drugovima, jer je osećao nostalagiju za svojim zavičajem i rodnom gradu gde se oformio kao golman za velika dela, a nije zapostavljao ni rodno mesto oca Ivana selo Retkocer kod Medveđe . Uglavnom je za sobom vodio i svoju porodicu suprugu i dvoje dece, sin Danilo ćerka Petra i supruga Nataša, koja je i dan danas ostala uz decu nije se preudavala, jer su sa Nenadom imali idealan brak, voleli su se i razumeli jedan drugoga a uz to izrodili i dvoje dece koji su postali pravi akademski građani i uvaženi u društvu. Opreraciju na želudcu obavljena je u Beogradu kod poznatog hirurga profesora Predraga Peška i u početku je bilo dobro, skoro dve godine se osećao idealno, međutim ni posle operacije nije mirovao nastavio je sa trenerskim poslom i kao što rekoh posle dve godine se stanje pogoršalo i 9 februara 2014 godine je na opštu žalost svih nas porodice Nenad Lukić je preminuo. Sahranjen je u Beogradu upravo zbog dece i supruge , jer je on već tamo i živeo i to je bila želja njegove uže porodice da se ne odvaja od njih i da im je njegov grob tu u Beogradu, kako bi mogli češće da ga posećuju. I posle 11 godina emocije su stalno prisutne, on je stalno tu pored mene, i vrlo četo posećujem grob oca i majke u Gornjem  Stopanju i palim sveću za pokoj duše Nenadove.

Nema dana da se ne setim Nenada svih naših navika kaže kroz suznih očiju brat Predrag, a nikako ne smem da skinem sa uma da je pored mojih roditelja nenad dosta doprineo završetku mog školovanja, bila su teška vremena, mnogo me je pomagao finansiski , moralno, emotivno u svakom pogledu, on je bio moj stub, on je bio moja kičma, sa njim smo zajedno delili naše zajedničke dobre i teške trenutke mi smo bili samo braća, već smo bili i najbolji prijatelji. Jedan drugome smo pomagali i nikada nije bilo konflikta između na dvoje, on kao stariji uvek je imao zadnju reč, naročito kad smo se formirali kao ozbiljni ljudi, bili smo prava braća da je naše bratstvo bilo za primer. Jer još jednom ponavljam bez njegove pomoći ja ne bih mogao da završim školovanje na Medicinskom fakultetu posebno posle toga i specijalizaciju. Da malo pomenem i ljubavnu priču , kao momak kad sam bio on mi je dao novac da sa devojkom sadašnjom suprugom idemo na more i nakon toga okončamo brakom, ne samo finansiski možda je to njemu bio najmanji problem, koliko emotivno i bio mi je podrška u svakoj mojoj odluci koju sam doneo i bio je podrška za svaki deo i segment mog života. I na kraju da kažem i to što mi je posebno drago i čini me srećnim sa njegovom užom porodicom odnosi su ostali idealni a i deca su divna Petra studira Medicinu rešila da ide stričevim stopama, Danilo radi u Telekomu, snaja Nataša takođe radi i uz decu je daje im moralnu podršku rekao je na kraju sa suzama u očima Predrag Lukić Nenadov mlađi brat.

U ime naj čitanijeg sportskog portala jugoistoka Srbije izražavamo duboko saučešće u bolu koji traje punih 11 godina od smrti na današnji dan,posebno bratu Predragu. Da istaknem da pokojni Nenad i meni ostao u srcu kao jedan divan momak u to vreme,jer je u nekoliko navrata bio moj golman bilo to na turnirima u malom fudbalu ili velikom fudbalu.

NENADE, POČIVAJ U MIRU I NEK TE ANĐELI ČUVAJU GORE JER SI OVDE MEĐU NAMA BIO LJUDSKA KAO I FUDBALSKA LEGENDA I SVI SMO MI KOJI TE ZNAMO PONOSNI NA TEBE I ONO ŠTO SI PRUŽIO I KAO SPORTISTA I KAO OTAC, SUPRUG BRAT, SIN SVOJIM NAJMILIJIM U PORODICI IVANA LUKIĆA.