MIHAJLO MARINKOVIĆ

Moj drugi sagovornik bio je Mihajlo Marinković takođe član KK Pusta reka iz Bojnika koji je takođe dao odgovore na moja postavljena pitanja i da ipak reč prepustimo njemu i da čujemo njegovu sportsku odnosno košakraku priču koji je počeo rečima: Ima 17 godina i živim sa roditeljim au Bojniku. Košarkomsam počeo kativno da se bavim kada sam krenuo u Srednju školu. To jest od prilike pre tri -četiri godina. Prvi moj trener bio je Dalibor Kostić kod njeg sam počeo prvi put da učim košarkaške veštine. Zadovoljan sam njegovim radom i onim što sam dosad naučio u košarci kao mladi košarkaš ovog kluba.

Pohađam Turističku školu u Bojniku, za zvanje Turističko .hoteleijerski tehničar, i vrlo dobar sam učenik. Kada bih se pitao šta treba višeda posvetim pažnju školi ili košarci opredelio bih se za košarku da budem iskren, ali izdavam i usklađujem i vreme za školske obaveze koje su takođe bitne za nas mlade. Da bih s ebavilim mi mladi sportom potrebn aje naravno i podrška naših roditelja. Tu mogu da se zasita pohalim da je imam kako u finsiksim smislu tako i logističkoj podršci, od oca Slavoljuba Marnkovića i majke Snežane Marinković. Igram na poziciji beka a iskreno košarkom se opredeli da se bavim, zato što sam bio najmanji u odeljenju i hteo sam da kroz ovaj sport izrastem, da dobijem na visini, tako da sam hteo da se posvetim košarci i nisma se zasad pokajo što sam odbrao ovaj sporta ne drugi neki.

Preporučio bih svim mladim mojih godina ma da je sve manje zainteresovanih da sebave sportom, da se oprobaju u bilo kom sportu, pa da odaberu onaj koji im najviše odgovara, ja sam odbrao košarku i ne kajem se . Pored prisutva na treninzima mi se družimo i van košarkaške hale, među nas vlada jedno drugarstvo i to nam daje po meni snage i volje da na treningu i utakmicama podržavamo jedni druge i takos edolazi do zajedničkog upeha u svakom sportu pa i košarci, bez drugarstva nema ni uspeha.

Sport po meni takođe odvaja nas mlade u velikoj meri od loših navika u društvu jer loše navike ne daju nama mladima dobre rezultate u bilo čemu a sport nas mlade čini da budemo lepše građe, zdravijueg duha i da budemo jednog dana uvaženi akademski građani i da nas ljudi sa kojima živimo u okruženju poštuju i uvažavaju. Na kraju bihse zahvalio treneru Kostadinoviću za koga imam samo reči hvale , koji nas je uve podržao i uvek je bio tu uz nas da nam ukaže na greške i prouste u košarci.