Lebane: Prošlo je mesec dana od uvođena vanrednih mera u Srbiji i toliko policijskog časa. Policijski čas u mom gradu uspavao ulice od dolaska u Lebanu, što se vidi na svakom koraku. Ne čuje se graja dece, koja su uvek pa i ovog puta spremni, očekujući dolazak proleća, šetnjama ulicama grada. Ne čuje se ni cvrkut ptica, ni lavež pasa. Grad spava, ulice su puste, a tu i tamo prođe po neki automobil, ili pak neki putnik namernik, koji žuri na posao sa dozvolom za kretanje. Kazne su rigorozne i ljudi posle 17 časova su već u svojim domovima.
Sa pravom se pitam da li je ovo mogao jedan opaki grip da utera ljude u svoje kuće. Da ovako žalosno izgleda meni moja draga varošica. Ne, nije ovo virus, ovo je po meni biološki rat. Mnogi od vas su po svoj prilici pročitali na internetu da je ovo došlo iz laboratorije.
Da li su ovu opaku boleset doneli Američki marinci u Kini i preneli po celom svetu. Nažalost ni oni ne ostaju ne pogođeni ovom opakom pandemijom, kao i njihovi žitelji i oni u velikom broju stradaju.
Predsednik SAD-a Donald Tramp napada Svetsku zdravstvenu orgaizaciju, a možda bi bilo bolje da upita samog sebe šta su uradili čitavom svetu. Mnogo nedužnih ljudi je umrlo od virusa, koji uzima sve više maha.
Da li će vremenski uslovi koji dolaze oterati ovo zlo sa naše planete?! Ako nije virus sigurno neće, ali će stradati nedužni narod. Vreme će pokazati ko je kriv i ko se igra sa nedužnim narodom na ovoj planeti.
Da bi dočarao kako izlgeda moj grad u kome živim u ova teška vremena više od pola veka, sa suzama u očima ne mogu da verujem da moje Lebane doživljava ovo što se sada u njemu dešava.
Kako izgleda moj grad u ova turobna vremena?
Prvo što mi je zapalo za oko je zatvorena benzinska pumpa „Žarson“ gde u ovo vreme kolona ljudi sa svojim automobilima čeka u red da natoči gorivo u njihovim rezervoarima.
Na ulicima ni žive duše jedino se čuje lavež nekog psa iz obližnje kuće, koji ukazuje da još neko živo biće raduje se svom životu.
Dolazim do raskrsnice koja vodi za Bojnik, a ni tu nema nikog, samo po neki automobil prođe, a potom nastaje tišina.
Sve je mirno ništa se ne čuje, kao da u obližnjim kućama ne živi niko.Tišina, ulica pusta, a ja krećem dalje sa nadom da će u gradu biti malo življe, a u sebi nosim neku tugu zbog sumornog i pustog grada. Idući dalje prema centru pustoš je prisutna na svakom koraku.
Ispred Doma zdravlja ili MUP-a pa i Centra za socijalni rad sve je mirno i tiho. U normalnim okolnostima tu je bilo mnogo živo, mnogo ljudi je bilo prisutno koji su išli nekim poslom.
Ovog puta toga nije bilo. Sve je prazno i pusto, nema žive duše ni pred benzinskom pumpom NIS-a koja je svakog dana bila puna vlasnika automobila koji su čekali u red za gorivo.
Sve je prazno niti žive duše ni pred benzinkoj pumpi „ NIS“ koja je kao i predhodna pumpa uvek bila puna automobila u ovim popodnevnim satima, pogotovu poljoprivrednika jer je sad vreme setvenih radova.
Sledeća ulica bez nikog nigde je od benzinke pumpe do Gimnazije, pored osnovne štole Radovan Kovaćević-Maksim, gde je u normalnim okonostima bilo dece osnovaca, odnosno srednjoškolaca.
Glavna ulica koja ide od benzinske pumpe ka Gimnaziji, pored O.Š. „Radovan Kovaćević-Maksim“ je pusta. Nema žagor dece, učenika i mladih.
Ulica koja vodi do restorana „Tango“ gde ima i nekoliko kafića nema mladih koji su znali da u to vreme da budu tu radosni, raspevani i puni života da provode vreme.
Idući dalje dolazim do najprometnije raskrsnice mog grada koja razdvaja grad na dva dela, jedan preko mosta na reci Jablanci, a drugi deo je centar grada. Ni tu nema nikog, a na vratima kao i na svim ugostiteljskim objektima stoji uglavnom naredba o obustavljanju radova do daljeg.
Centrar grada , srce Lebana , ovog puta je pusto. Nema ljudi, nema ni čak pasa lutalica koji su stalno prisutni u centru, kao i da oni osećaju da se nešto u gradu događa. Tu i tamo prođe po neki prolaznik, žureći da obavi neki posao, tiho i pognute glave.
Most koji vodi ka hotelu „Caričin grad-Justinijana Prima“ ovog puta je bez prolaznika. Izostali su i šetači na keju i čuje se samo žubor reke.
Idući tako, nailazim na gradsku pijacu , ali ni tamo žive duše. Sve je zamrlo ljudi nisu tu i pijaca je pusta. Šta reći kada se nađemo na glavnoj raskrsnici kojom se odvaja put prema Domu kuture , crkve, i zgrade opštinske uprave gde je uvek bilo ljudi koji su obavljali mnoge poslove , šetali, trgovali...
Pitam se zašto je to tako i zašto moj grad ovako izgleda?
Tu u dvorištu crkve , gde je u nekim normalnim uslovima bilo mnogo dece koja su se igrala u crkvenom dvorištu sada nema nikog. Svuda muk i tišina.
Put me je dalje naveo glavnom ulicom ka Medveđi gde ima takođe mnogo značajnijih objekata, pošta, sudska zgrada, ali tu je sve tiho i mirno, nigde nikoga.
Poslednja ulica koja se našla u mojoj foto i pisanoj beležnici je upravo moja u kojoj živim, takozvanom Novom naselju. To je ulaz u selo Šumane , jednog od najvećeg seoskog naselja u našoj opštini. I ono izgleda tužno i pomalo setno.
Tužna slika se mogla videti na svakom koraku, i moje mesto, moj grad bio je ovog puta tužan i pomalo pust, pogotovo sada u oči našeg najvećeg Hrišćanskog praznika –Uskrsa.
Sa pravom se pitam da li je ovo mogao jedan opaki grip da utera ljude u svoje kuće. Da ovako žalosno izgleda meni moja draga varošica. Ne, nije ovo virus, ovo je po meni biološki rat. Mnogi od vas su po svoj prilici pročitali na internetu da je ovo došlo iz laboratorije.
Da li su ovu opaku boleset doneli Američki marinci u Kini i preneli po celom svetu. Nažalost ni oni ne ostaju ne pogođeni ovom opakom pandemijom, kao i njihovi žitelji i oni u velikom broju stradaju.
Predsednik SAD-a Donald Tramp napada Svetsku zdravstvenu orgaizaciju, a možda bi bilo bolje da upita samog sebe šta su uradili čitavom svetu. Mnogo nedužnih ljudi je umrlo od virusa, koji uzima sve više maha.
Da li će vremenski uslovi koji dolaze oterati ovo zlo sa naše planete?! Ako nije virus sigurno neće, ali će stradati nedužni narod. Vreme će pokazati ko je kriv i ko se igra sa nedužnim narodom na ovoj planeti.
Da bi dočarao kako izlgeda moj grad u kome živim u ova teška vremena više od pola veka, sa suzama u očima ne mogu da verujem da moje Lebane doživljava ovo što se sada u njemu dešava.
Kako izgleda moj grad u ova turobna vremena?
Prvo što mi je zapalo za oko je zatvorena benzinska pumpa „Žarson“ gde u ovo vreme kolona ljudi sa svojim automobilima čeka u red da natoči gorivo u njihovim rezervoarima.
Na ulicima ni žive duše jedino se čuje lavež nekog psa iz obližnje kuće, koji ukazuje da još neko živo biće raduje se svom životu.
Dolazim do raskrsnice koja vodi za Bojnik, a ni tu nema nikog, samo po neki automobil prođe, a potom nastaje tišina.
Sve je mirno ništa se ne čuje, kao da u obližnjim kućama ne živi niko.Tišina, ulica pusta, a ja krećem dalje sa nadom da će u gradu biti malo življe, a u sebi nosim neku tugu zbog sumornog i pustog grada. Idući dalje prema centru pustoš je prisutna na svakom koraku.
Ispred Doma zdravlja ili MUP-a pa i Centra za socijalni rad sve je mirno i tiho. U normalnim okolnostima tu je bilo mnogo živo, mnogo ljudi je bilo prisutno koji su išli nekim poslom.
Ovog puta toga nije bilo. Sve je prazno i pusto, nema žive duše ni pred benzinskom pumpom NIS-a koja je svakog dana bila puna vlasnika automobila koji su čekali u red za gorivo.
Sve je prazno niti žive duše ni pred benzinkoj pumpi „ NIS“ koja je kao i predhodna pumpa uvek bila puna automobila u ovim popodnevnim satima, pogotovu poljoprivrednika jer je sad vreme setvenih radova.
Sledeća ulica bez nikog nigde je od benzinke pumpe do Gimnazije, pored osnovne štole Radovan Kovaćević-Maksim, gde je u normalnim okonostima bilo dece osnovaca, odnosno srednjoškolaca.
Glavna ulica koja ide od benzinske pumpe ka Gimnaziji, pored O.Š. „Radovan Kovaćević-Maksim“ je pusta. Nema žagor dece, učenika i mladih.
Ulica koja vodi do restorana „Tango“ gde ima i nekoliko kafića nema mladih koji su znali da u to vreme da budu tu radosni, raspevani i puni života da provode vreme.
Idući dalje dolazim do najprometnije raskrsnice mog grada koja razdvaja grad na dva dela, jedan preko mosta na reci Jablanci, a drugi deo je centar grada. Ni tu nema nikog, a na vratima kao i na svim ugostiteljskim objektima stoji uglavnom naredba o obustavljanju radova do daljeg.
Centrar grada , srce Lebana , ovog puta je pusto. Nema ljudi, nema ni čak pasa lutalica koji su stalno prisutni u centru, kao i da oni osećaju da se nešto u gradu događa. Tu i tamo prođe po neki prolaznik, žureći da obavi neki posao, tiho i pognute glave.
Most koji vodi ka hotelu „Caričin grad-Justinijana Prima“ ovog puta je bez prolaznika. Izostali su i šetači na keju i čuje se samo žubor reke.
Idući tako, nailazim na gradsku pijacu , ali ni tamo žive duše. Sve je zamrlo ljudi nisu tu i pijaca je pusta. Šta reći kada se nađemo na glavnoj raskrsnici kojom se odvaja put prema Domu kuture , crkve, i zgrade opštinske uprave gde je uvek bilo ljudi koji su obavljali mnoge poslove , šetali, trgovali...
Pitam se zašto je to tako i zašto moj grad ovako izgleda?
Tu u dvorištu crkve , gde je u nekim normalnim uslovima bilo mnogo dece koja su se igrala u crkvenom dvorištu sada nema nikog. Svuda muk i tišina.
Put me je dalje naveo glavnom ulicom ka Medveđi gde ima takođe mnogo značajnijih objekata, pošta, sudska zgrada, ali tu je sve tiho i mirno, nigde nikoga.
Poslednja ulica koja se našla u mojoj foto i pisanoj beležnici je upravo moja u kojoj živim, takozvanom Novom naselju. To je ulaz u selo Šumane , jednog od najvećeg seoskog naselja u našoj opštini. I ono izgleda tužno i pomalo setno.
Tužna slika se mogla videti na svakom koraku, i moje mesto, moj grad bio je ovog puta tužan i pomalo pust, pogotovo sada u oči našeg najvećeg Hrišćanskog praznika –Uskrsa. 
