Lebane: Po prvi put od uvođenja vanrednog stanja od strane Vlade Repubilke Srbije zbog virusa Kovid-19, popluarnije zvanog „Korona“ prošetali smo okom fotoaparata i zabeležili tužne slike male varošice na jugu Srbije, gde bi u ovom trenutku ulice bile pune pred Vaskrs. Nažalost mogli smo da vidimo samo one koji su izašli u centar po preke potrebe. Do prodavice ili apoteke.
Jedna od centralnih ulica kao da ne živi niko u obižnjm zdradama. Nema nikog , ne čuje se osmeh mladih ljudi, koji se raduju dolasku proleća. Umeseto ljude mogli smo da konstantujemo da više od njih ima parkirana vozila. Verovatno ljudi koji tu žive.
Jedino što smo mogli da vidimo veći broj ljudi to ih je bilo ispred Komercijalne banke , koji su na propsnom rastojanju čekali red da bi obavili potrebe u ovoj banci, koja je najprometnija u ovoj mestu.
Centranla ulica i u njoj nema nikog, kao da ljudi beže od foto aparata, čak nema više ni lavež pasa lutalica koji su uz ljude bili tu redovno na ulici, tražeči od građana parče hleba da prežive i oni su napustili ulicu. Jedino smo primetli legendarnog pasa „žuću“ koji mrzovoljno leži na trotoaru, ali on ne brine za ishranu ima dovoljno donatora iz obližnjih radnji za njega .
Takođe ispred najproemtnije prodavnice u gradu „Zlatan trag“ nema nikog da čeka u red da uđe unutra i kupi potrebne namirnice. Pogledali smo unutar prodavnice bilo je desetak kupaca, premalo za ovaj objekat , koji je u normanim ulsovima bio uvek pun potošača. Radile su po tri ili više kasa neprekidno.
Nismo nikog videli ni ispred Doma kulture, gde je pored fontane bilo uvek dece ili na platou ispred gde se je uvek čula graja male dece. Vozakajući bickilice svoje.
Do ovog stanja najprometnije meseto u gradu bilo je na raskrsnici kod optinske zdrade, gde smo umesto ljude videli samo parikrana vozlia , po svoj prilici radika koji su na poslu u optinskoj upravu u Lebanu.
Još jedan objekat pred kog smo mogli da vidimo desetak građana bilo je to ispred poštanske zgrade. Čekali su u red na propsino rastojanje bez problema svesni situacije u kojoj smo se našli.
Ispred ulaza u opštonskoj zdradi takođe nije bilo nikog,. Ma da smo navikli da tu uvek vidimo građane koji čekaju nekog koje otišo da obavi neke poslove unutra . Tužna slika koja ne ostvlja nikog ravnodušnog.
Pogled na crkvenu zgradu i njenog prelepog parkića gde su uvek bila deca na ljuljašakama sa svojim roditeljma, ni tu nije bilo nikog. Umesto dece i njihovoh roditelja čula se po neka ptica na granama crvkući najvljuje dolazak proleća. I sam pogled na samoj zgradio kao da oslikava sitaciju koaj je pred nama. Da za vreme praznika neće biti otvrena i spremna da primi svoje vernike ua Uskrs.
Nismo propustili priliku da bacimo pogled na jedan od kafića gde smo mogli samo da snimom stolice, koje su prazne . Kao da nema nikog u ovom gradu, jer je tu uvek bilo sveta na pretek , uglkvanom mladih sugrađana na osveženje.
Prošetali smo malo i periferijom grada. Reka Jablanica koja u svom toku za ovo doba godine ima dovoljno vode, ali nema pored nje, na njenim obalama ribolovci koji u ovo doba godine počinju po prvi put da pecaju belu ribu.
Pored prelepog hotela „Caričin grad“ sve je ozelenelo, proleće je u veliko najavilo svoj dolazak, ali nema nažalost nikog tu naročito dece da se igraju ili mladi da sede na obižnjim klupama pored reke . Takođe ni u prelepom objektu Turisatičke organizacije iz Lebana, koji je u neposrednoj blizini hotela.
Na kraju smo bacili poglda na jednu od frmi u Lebanu „Leba-tex“ ni tamo nema niti radnika niti kamijona koji su došli na utovar robe iz ove fabrike, koji su do juće svakodnevno bili parkirani i utovarali robu za transport.
Na kraju šta reći posle ovoga nego da potujemo onaj slogan“OSATNI KOD KUĆE“ a prema onome što smo videli danas građani Lebana to poštuju. Nema ih na ulci, svi su uglavnom u svojim domovima. Očekujući da ovo sve prođe brzo i vratimo se normalnom životu, na kojeg smo svi navikli. Da se ponovo družimo, da sedimo i polijemo piće sa svojim priajteljim aili rođacima u kafićima. Da deca izađu na ulicama i svojim grajom ulepšaju grad u kome živimo.
Da se učnenici vrate u svojim đačkim klupama , da zažive ponovo svi naši gradovi koji imaju srce i dušu, poput Lebane koje je uvek spremno da primi svaog dobonamernog gosta u svojoj sredini.
Jedna od centralnih ulica kao da ne živi niko u obižnjm zdradama. Nema nikog , ne čuje se osmeh mladih ljudi, koji se raduju dolasku proleća. Umeseto ljude mogli smo da konstantujemo da više od njih ima parkirana vozila. Verovatno ljudi koji tu žive.
Jedino što smo mogli da vidimo veći broj ljudi to ih je bilo ispred Komercijalne banke , koji su na propsnom rastojanju čekali red da bi obavili potrebe u ovoj banci, koja je najprometnija u ovoj mestu.
Centranla ulica i u njoj nema nikog, kao da ljudi beže od foto aparata, čak nema više ni lavež pasa lutalica koji su uz ljude bili tu redovno na ulici, tražeči od građana parče hleba da prežive i oni su napustili ulicu. Jedino smo primetli legendarnog pasa „žuću“ koji mrzovoljno leži na trotoaru, ali on ne brine za ishranu ima dovoljno donatora iz obližnjih radnji za njega .
Takođe ispred najproemtnije prodavnice u gradu „Zlatan trag“ nema nikog da čeka u red da uđe unutra i kupi potrebne namirnice. Pogledali smo unutar prodavnice bilo je desetak kupaca, premalo za ovaj objekat , koji je u normanim ulsovima bio uvek pun potošača. Radile su po tri ili više kasa neprekidno.
Nismo nikog videli ni ispred Doma kulture, gde je pored fontane bilo uvek dece ili na platou ispred gde se je uvek čula graja male dece. Vozakajući bickilice svoje.
Do ovog stanja najprometnije meseto u gradu bilo je na raskrsnici kod optinske zdrade, gde smo umesto ljude videli samo parikrana vozlia , po svoj prilici radika koji su na poslu u optinskoj upravu u Lebanu.
Još jedan objekat pred kog smo mogli da vidimo desetak građana bilo je to ispred poštanske zgrade. Čekali su u red na propsino rastojanje bez problema svesni situacije u kojoj smo se našli.
Ispred ulaza u opštonskoj zdradi takođe nije bilo nikog,. Ma da smo navikli da tu uvek vidimo građane koji čekaju nekog koje otišo da obavi neke poslove unutra . Tužna slika koja ne ostvlja nikog ravnodušnog.
Pogled na crkvenu zgradu i njenog prelepog parkića gde su uvek bila deca na ljuljašakama sa svojim roditeljma, ni tu nije bilo nikog. Umesto dece i njihovoh roditelja čula se po neka ptica na granama crvkući najvljuje dolazak proleća. I sam pogled na samoj zgradio kao da oslikava sitaciju koaj je pred nama. Da za vreme praznika neće biti otvrena i spremna da primi svoje vernike ua Uskrs.
Nismo propustili priliku da bacimo pogled na jedan od kafića gde smo mogli samo da snimom stolice, koje su prazne . Kao da nema nikog u ovom gradu, jer je tu uvek bilo sveta na pretek , uglkvanom mladih sugrađana na osveženje.
Prošetali smo malo i periferijom grada. Reka Jablanica koja u svom toku za ovo doba godine ima dovoljno vode, ali nema pored nje, na njenim obalama ribolovci koji u ovo doba godine počinju po prvi put da pecaju belu ribu.
Pored prelepog hotela „Caričin grad“ sve je ozelenelo, proleće je u veliko najavilo svoj dolazak, ali nema nažalost nikog tu naročito dece da se igraju ili mladi da sede na obižnjim klupama pored reke . Takođe ni u prelepom objektu Turisatičke organizacije iz Lebana, koji je u neposrednoj blizini hotela.
Na kraju smo bacili poglda na jednu od frmi u Lebanu „Leba-tex“ ni tamo nema niti radnika niti kamijona koji su došli na utovar robe iz ove fabrike, koji su do juće svakodnevno bili parkirani i utovarali robu za transport.
Na kraju šta reći posle ovoga nego da potujemo onaj slogan“OSATNI KOD KUĆE“ a prema onome što smo videli danas građani Lebana to poštuju. Nema ih na ulci, svi su uglavnom u svojim domovima. Očekujući da ovo sve prođe brzo i vratimo se normalnom životu, na kojeg smo svi navikli. Da se ponovo družimo, da sedimo i polijemo piće sa svojim priajteljim aili rođacima u kafićima. Da deca izađu na ulicama i svojim grajom ulepšaju grad u kome živimo.
Da se učnenici vrate u svojim đačkim klupama , da zažive ponovo svi naši gradovi koji imaju srce i dušu, poput Lebane koje je uvek spremno da primi svaog dobonamernog gosta u svojoj sredini. 
