STANČA BRUSI KINSEKE TALENTE
Leskovac: Svoj zimski raspust Siniša Stančić fudbalski trener sa A UEFA licencom provodi svom rodnom mestu, pošto sa uspehom radi u dalekoj Kini u školi fudbala, kojoj se u poslednjih godina posvećuje velika pažnja, sve u cilju razvoja fudbala u ovoj mnogoljudnoj zemlji. Stančić je tamo tek godinu i više dana, ali su ljudi koji vode brigu o tim školama prepoznali njegov rad, tako da je od skoro angažovan u novi klub , sa većim ambicijama i povoljnijim finasiskim uslovima. Upravo moj sagovornik specijalno za naš portal, sa zadovoljstvom je prihatio razgovor na temu fudbal, kao i fudbalska dešavanja u toj zemlji.
KAKO IZGLEDA VAŠA FUDBALSKA KARIJERA ?
Još od malih nogu, postao sam po prvi put član jednog kluba to je bila Dubočica iz Leskovca, gde sam nastupao za mlađe kategorije. Tek sa svojih 17 godina sam se otisnuo u Rad iz Beograda, pošto sam u matičnom klubu debitovao sa 16 godina u seniorskom timu. Rad je tada po prvi put ušao u Prvu ligu stare Jugoslavije. Put me fudbalski vodi zatim u Švajcarskoj, odnsono u Lozanu, potom dve godine sam bio u Belgiji. Po povrtaku svoju igračku karijeru završio sam u tadašnjem Zanatu iz Vučja. Tu je završavam u 32 godini, da bi zatim postao trener u Vučju, tadašnjeg člana Druge lige, pod voćstvom legendarnog predsednika pokojnog Krste Stojanovića. Kao mladom fudbalskom treneru povedio mi je tako odgovornu ulogu koju sam opravdao, pošto smo sačuvali status člana Druge lige. Po dobijanju licence trenerske A UEFA radio sam u mlađim kategorijma Dubočice, zatim u Fk Žitorađi sa kojima sam ušao u Srpskoj ligi. Radio sam u Vlasini, Dinamu iz Vranja, Moravac iz Predejana sa kojim smo postigli istoriski uspeh ulazak u Srpskoj ligi, kao i u Slogi iz Leskovca.
KAKO JE USLEDIO ODLAZAK U KINU
Uz pomoć mog starog prijatelja Milana Dimovskog iz Niša, koji mi je pomogao oko odlaska i dugujem mu veliku zahvalnost. Njegov poziv nisam mogao da odbijem, jer on već tamo radi u Kini i dan danas. Za mene to je bilo nešto nepoznto, strano, ali sam se prihavtio izazova , verujući u sebe i kolege Dimovskog. Prihavtio sam izazov i otišao sam u Kinu. To je jedna ogromna zemlja, koja u poslednje veme mnogo ulaže u sport, naročito u fudbal. U njemu nisu mnogo uspešni, zato se i na nivou države ulažu velika sredstva. Zato dovode trenere sa svih starna, naročito iz zemlja fudbalski uspešnih. Taj projekat žele da omasove, da bi njihova deca u nekom kasnijem periodu, budu dobroi fudbaleri, samim tim i da na repezentaivnom nivou budu uspešna repezentacija. Ja uglavnom radim sa decom. Obučavam ih osnovnih fudbaskih elemenata u fudbalu i tehnici. To su uglvanom akademije fudbalske, gde ne postoji takmičaski deo. Radi se preko nedelje, dok se vikendom igraju razni turniri. Ja sam u Senženu grad sa 20 milona stanovnika, tako da vrlo lako se nađu termini za odigravanje tunira svake nedelje.
KAKO JE ZASTUPLJEN FUDBAL ?
U Kini su u ovom trenutku više zastupljene škole fudbala, jer im je roditeljima više stalo da deca završe školu, dok im je fudbal sporedna stvar. Deca su opterećena napornim radom u školi, tako da kad dođu na trening više puta se dešava da dođu da se propisno izrekrejiraju i odmore. Tako da kraj treninga jedva dočekaju , da bi mogli da odu kući. Ali roditelji vrše pritisak na njovoh decu da se bave fudbalom, bez obzira što oni ne vole fudbal kao što ga miu volimo. Zato i upravo Kina kao mnogoljudna zemlja nema mnogo uspeha u fudbalu, jer kod njih nije fudbal u prvom planu.
kAKAV JE VAŠ I OPŠTE TRENERA STATUS ?
Kao što znate ja sam u Kini tek 1,5 godinu u klubu „Izitajken“sam počeo trenrski posao. Pre neposrednog dolaska u Srbiji na odmor ja sam promenio i prešao u drugi klub. On je daleko oragnizovanjiji koga finansira država. Oni su državni projekat, jer im oni daju finsiska sredstva, tako da obezbeđuju sve uslove za rad. Deca ne plaćau članarinu, tako da dolaze iz svih delova grada. Klub je tek sa tri godine postojanja u radu. Imaju ambicije da postanu veliki klub, da budu profesionalni klub na nekom većem nivou. Ugovor sam potpisao na njihovo insistiranje na tri godine saradnje, pomalo sam bio iznenađen tim pozivom. Čelnici kluba su u meni prepoznali trenera koji im treba za duži vremenski period. Ja sam prvi strani trener. Imaju u planu da dovedu još trenere iz Nemačke, Francuske, Holancije, Brazila da budu sa svih starana, da svako od njih donese u Kini svoj metod rada, neko svoje viđenje, i žele da u tom pogledu budu uspešni. Kinezi znaju da prepoznaju koje radan, stručan i vredan tako da se ceni rad. Ko misli da će da radi samo reda radi, oni sa takvim trenerima vrlo brzo raskidaju ugovore.
DALI CENE TRENERSKI RAD NAŠIH TRENERA ?
Kina kao zemlja izuzetno ceni Srbiju kao zemlju, posebno kao zemlju sporta. Njima im prosto nije jasno da ovoliko mala zemlja ima toliki broj uspešnih sportista na svoro svim nivoima. Postoje neki pregoori, ljudi iz kluba žele da dođu kod nas u Srbiji, recimo mesec dana u nekom kampu. Pregovri su u toku na toj temi i da već ovog leta budemo gosti u Srbiji. Da uz treninge igramo i utakmice i da se uvere kako i drugi klubovi ovde rade sa decom. To će biti za njih jedno veliko isksutvo. Jedino što bih želeo rekao je na kraju razgovora Stančić da bi voleo da je samo Kina bliže i bilo bi sve kako treba.
Još od malih nogu, postao sam po prvi put član jednog kluba to je bila Dubočica iz Leskovca, gde sam nastupao za mlađe kategorije. Tek sa svojih 17 godina sam se otisnuo u Rad iz Beograda, pošto sam u matičnom klubu debitovao sa 16 godina u seniorskom timu. Rad je tada po prvi put ušao u Prvu ligu stare Jugoslavije. Put me fudbalski vodi zatim u Švajcarskoj, odnsono u Lozanu, potom dve godine sam bio u Belgiji. Po povrtaku svoju igračku karijeru završio sam u tadašnjem Zanatu iz Vučja. Tu je završavam u 32 godini, da bi zatim postao trener u Vučju, tadašnjeg člana Druge lige, pod voćstvom legendarnog predsednika pokojnog Krste Stojanovića. Kao mladom fudbalskom treneru povedio mi je tako odgovornu ulogu koju sam opravdao, pošto smo sačuvali status člana Druge lige. Po dobijanju licence trenerske A UEFA radio sam u mlađim kategorijma Dubočice, zatim u Fk Žitorađi sa kojima sam ušao u Srpskoj ligi. Radio sam u Vlasini, Dinamu iz Vranja, Moravac iz Predejana sa kojim smo postigli istoriski uspeh ulazak u Srpskoj ligi, kao i u Slogi iz Leskovca.
KAKO JE USLEDIO ODLAZAK U KINU
Uz pomoć mog starog prijatelja Milana Dimovskog iz Niša, koji mi je pomogao oko odlaska i dugujem mu veliku zahvalnost. Njegov poziv nisam mogao da odbijem, jer on već tamo radi u Kini i dan danas. Za mene to je bilo nešto nepoznto, strano, ali sam se prihavtio izazova , verujući u sebe i kolege Dimovskog. Prihavtio sam izazov i otišao sam u Kinu. To je jedna ogromna zemlja, koja u poslednje veme mnogo ulaže u sport, naročito u fudbal. U njemu nisu mnogo uspešni, zato se i na nivou države ulažu velika sredstva. Zato dovode trenere sa svih starna, naročito iz zemlja fudbalski uspešnih. Taj projekat žele da omasove, da bi njihova deca u nekom kasnijem periodu, budu dobroi fudbaleri, samim tim i da na repezentaivnom nivou budu uspešna repezentacija. Ja uglavnom radim sa decom. Obučavam ih osnovnih fudbaskih elemenata u fudbalu i tehnici. To su uglvanom akademije fudbalske, gde ne postoji takmičaski deo. Radi se preko nedelje, dok se vikendom igraju razni turniri. Ja sam u Senženu grad sa 20 milona stanovnika, tako da vrlo lako se nađu termini za odigravanje tunira svake nedelje.
KAKO JE ZASTUPLJEN FUDBAL ?
U Kini su u ovom trenutku više zastupljene škole fudbala, jer im je roditeljima više stalo da deca završe školu, dok im je fudbal sporedna stvar. Deca su opterećena napornim radom u školi, tako da kad dođu na trening više puta se dešava da dođu da se propisno izrekrejiraju i odmore. Tako da kraj treninga jedva dočekaju , da bi mogli da odu kući. Ali roditelji vrše pritisak na njovoh decu da se bave fudbalom, bez obzira što oni ne vole fudbal kao što ga miu volimo. Zato i upravo Kina kao mnogoljudna zemlja nema mnogo uspeha u fudbalu, jer kod njih nije fudbal u prvom planu.
kAKAV JE VAŠ I OPŠTE TRENERA STATUS ?
Kao što znate ja sam u Kini tek 1,5 godinu u klubu „Izitajken“sam počeo trenrski posao. Pre neposrednog dolaska u Srbiji na odmor ja sam promenio i prešao u drugi klub. On je daleko oragnizovanjiji koga finansira država. Oni su državni projekat, jer im oni daju finsiska sredstva, tako da obezbeđuju sve uslove za rad. Deca ne plaćau članarinu, tako da dolaze iz svih delova grada. Klub je tek sa tri godine postojanja u radu. Imaju ambicije da postanu veliki klub, da budu profesionalni klub na nekom većem nivou. Ugovor sam potpisao na njihovo insistiranje na tri godine saradnje, pomalo sam bio iznenađen tim pozivom. Čelnici kluba su u meni prepoznali trenera koji im treba za duži vremenski period. Ja sam prvi strani trener. Imaju u planu da dovedu još trenere iz Nemačke, Francuske, Holancije, Brazila da budu sa svih starana, da svako od njih donese u Kini svoj metod rada, neko svoje viđenje, i žele da u tom pogledu budu uspešni. Kinezi znaju da prepoznaju koje radan, stručan i vredan tako da se ceni rad. Ko misli da će da radi samo reda radi, oni sa takvim trenerima vrlo brzo raskidaju ugovore.
DALI CENE TRENERSKI RAD NAŠIH TRENERA ?
Kina kao zemlja izuzetno ceni Srbiju kao zemlju, posebno kao zemlju sporta. Njima im prosto nije jasno da ovoliko mala zemlja ima toliki broj uspešnih sportista na svoro svim nivoima. Postoje neki pregoori, ljudi iz kluba žele da dođu kod nas u Srbiji, recimo mesec dana u nekom kampu. Pregovri su u toku na toj temi i da već ovog leta budemo gosti u Srbiji. Da uz treninge igramo i utakmice i da se uvere kako i drugi klubovi ovde rade sa decom. To će biti za njih jedno veliko isksutvo. Jedino što bih želeo rekao je na kraju razgovora Stančić da bi voleo da je samo Kina bliže i bilo bi sve kako treba. 
