ŽITORAĐA – Karijera za svako poštovanje, osećaj za gol za divljenje, a na sve to i dečačka volja da i da dalje juriša travnatim tepisima duž Zone Jug. Pogađate, reč je o Daliboru Marjanoviću – Šilji (37) čoveku koji iako u poznim igračkim godinama, sa istim elanom rešeta mreže svih golmana na jugu Srbije. Šilja je tokom karijere odlazio i vraćao se u svoju Žitorađu, a eto danas baš on, sa trakom oko ruke, u svom trećem mandatu na ”Barištu” predvodi neku novu generaciju koja brani boje kluba iz Žitorađe. Karijeru je upravo počeo tu, gde je i danas, u Žitorađi. Gde sa 17 godina biva prebačen u prvi tim: Trenirao sam vredno u omladincima, i kao nagrada stigao je poziv da se priključim seniorima koji su tada igrali drugu ligu. Posle Žitorađe sam imao dugačak fudbalski put. – počinje naš razgovor Marjanović. Iako bi bilo za očekivati da posustane sa golgeterskim učinkom s obzirom na godine, Marjanović je i dalje ”najomraženiji” igrač kod protivničkih golmana. Mnogi kažu da je poslednja unikatna devetka, profila kao što su Pančev, Inzagi i sl, međutim ono što Šilju razlikuje od njih dvojice jeste igra glavom, koja je njegov zaštitni znak. A u prilog tome govori podatak da je više od polovine golova u karijeri postigao upravo glavom. – Znate kako, za napadača vam je pre svega potrebno ”njuh” za gol, sa kojim ja mislim da se napadači rađaju, to je nešto što se ne uči više ni u jednoj školi fudbala. Naravno, dobra koncentracija u završnici i u situacijama 1 na 1, kao i igra glavom, u kojoj mi nema ravnog. – kroz smeh nam otkriva Dalibor Marjanović. Žitorađa je ove godine u nekoliko utakmica odigrala slabije od očekivanog, te pitanje koje se samo nametalo kapitenu, glasilo, šta je to što ne štima u Žitorađi?

– Mnogo sitnih faktora su bitni za ekipu, bitno je sve, od predsednika do ekonoma da funkcioniše dobro, čim neko ili nešto zakaže odmah se javljaju problemi. – i napominje da se najradije seća vremena kada je na čelu Žitorađe bio Slobodan Veličković, koji prema njegovim rečima je čovek koji je najviše učinio za ovaj klub. Karijera ga je vodila širom Srbije, a mogla je i preko granice, samo da nije bilo prevelike ljubavi prema porodici, koja mu je i dan danas, kako kaže najveći motiv. Pored Žitorađe, Marjanović je branio boje i: Pukovca, OFK Niša nakon čega stiže ponuda od Radničkog, ali u zadnjem trenutku se odlučuje za Vlasinu koja je tada igrala drugu ligu, i u njoj provodi četiri sezone. Iz Vlasine, put ga dalje vodi u Metalac iz Gornjeg Milanovca, gde stiže poziv iz BiH. – Posle epizode u Metalcu gde sam igrao kod trenera Slavka Kuzeljevića, stiže poziv od ekipe Modriča Maksima iz Bosne. Međutim, odlučio sam da ostanem uz svoju porodicu, i nikada nisam obukao njihov dres i otisnuo se van granica naše zemlje.

Posle Metalca, oblači nebesko-plavi dres komšijskog Topličanina iz Prokuplja, nakon njega brani boje Radničkog iz Svilajnca, i ekipe Sloga 33 iz Petrovca na Mlavi, iz koje se vraća u srpskoligaša Žitorađu, koju napušta još jednom kada brani boje Naših krila iz Belotinca iz kojih se pre godinu dana vratio u Žitorađu. Iako mu je najveći san bio crveno-beli dres sa Marakane, koji nije ostvario, ipak je ukrstio koplja sa svojim omiljenim klubom. – Kao fudbaleru najveći cilj mi je bio da nosim dres Crvene Zvezde, međutim to nisam nikada ostvario ali sam zato u Kupu igrao protiv svog omiljenog kluba u dresu Vlasine, to mogu da kažem da mi je najdraži meč u karijeri, mada je konkurencija za taj naslov baš žestoka. Mnogo poznatiji fudbalskoj javnosti je po nadimku Šilja, a kaže da ga je dobio još kao mali od navijača Žitorađe: – ”Gledaj ga onaj mali, kao šilo je”. – govorili su navijači i otuda i nadimak – Šilja. – otkriva nam Marjanović. Kaže da mu prijaju poređenja sa velikim napadačima, ali da mu je najomiljeniji kolega svakako Zlatan Ibrahimović. Takođe, objasnio nam je i da je teže bilo biti golgeter pre 10-ak sezona nego danas. – Pre desetak godina je bilo mnogo teže postizati golove, jer se mnogo pažnje pridavalo defanzivi, i neretko se igrala i popularna ”bunkerica”. Danas se fudbal promenio, igra se napadački te je i meni lakše da radim svoj posao onako kako treba.

Mnogi golmani ne bi voleli da ga vide u protivničkom timu, a nas je zanimalo kog on štopera nije voleo da vidi protiv sebe. – Štoper protiv kog nisam voleo da igram ? Nije ga bilo. Uvek sam spreman dočekivao mečeve, te mi štoperi nisu bili predstavljali probleme, jer sam uvek davao 100 posto sebe. – ponovo će kroz smeh ”Šilja”. Tokom 20 godina duge karijere igrao je sa mnogim imenima, a na njega je najveći utisak ostavilo jedno – Zoran Bidžić. – Najomiljeniji saigrač mi je bio Vlasotinčanin Zoran Bidžić Bidža. Inače, igrao je u Obiliću a pred kraj karijere došao je u Žitorađu. Reč je o jednom kompletnom igraču, za kog tvrdim da se više takav neće roditi na prostoru Srbije. – i dodaje: Sada sam ja na zalasku, ali se nadam da će me ako me služi zdravlje i povrede zaobiđu navijači gledati bar još 5-6 sezona. Kada je reč o Šilji neizbežne su i anegdote a jedna od njih upravo je vezana za popularnog Bidžu. – Igrali smo protiv Železničara iz Beograda, Bidža mi je pred meč prodao neke kopačke, koje su posle starta štopera pukle, ja sam onda jurio Bidžu po terenu govoreći mu: ”Abre Bidžo, šta si mi ovo prodao”. Kao šlag na torti sutra u Žurnalu baš slika tog starta u kome su pukle kopačke – objašnjava nam. A još jedna anegdota vezana za kopačke i Šiljinu igru glavom se sada već kao legenda prepričava među Žitorađanima. Naime, kada je jednom na treningu zatražio od uprave Žitorađe da mu kupi nove kopačke jer su se stare pocepale, dobio je odgovor od predsednika kluba ”Šta će ti kopačke, ti ih daješ glavom! ”. Za najveći uspeh u karijeri Marjanović smatra igranje u saveznom rangu, odnosno Prvoj ligi Srbije, ipak kako kaže siguran je da bi njegova karijera bila drugačija da je bilo samo jedne stvari. – Siguran sam da bih igrao još ozbiljniji fudbal da sam imao menadžera, sa svojim tajmingom za gol i igru glavom. Ali ne žalim se ni ovako. Lepo je bilo, zato još uvek i igram. – završava naš razgovor 37-godišnji kapiten Žitorađe naš razgovor.

Dalibor Šilja Marjanović, poslednja ”9”, koja polako odlazi u legendu. Zato valjda svi navijači i dalje poskakuju kada je centaršut u šesnaesterac protivnika a u njemu se nalazi Šilja, jer znaju da sledi gol ali i da vreme brzo ide i da će tih 5-6 sezona proći očas, ali će priče o njemu ostati još dugo, dugo. Jer to je on, poslednji fudbalski mohikanac, dečijeg osmeha, i sa željom da samo igra fudbal i postiže golove.