Medveđa: Na izgled mirna i skromna devojka iz Medveđekoja je prava lavica na fudbalskom terenu, koju životni put nije nimalo mazio, već na protiv njena sportska i porodična priča bi mogla da posluži svim sportistima sa ovih naših prostora kako treba se baviti i živeti za sport, i pored toga Jelena je vedrog lika, nasmejana i uvek spremana za ragovor i saradnju.
O njenoj životnoj priči da mnogo ne dužimo, bojim se da negde ne porešimo već upravo specijalno za ovaj portal Jelena Dubraja je sa zadovoljstvom odgovarala uz osmeh i pored toga što pojedine reči izovarala iz dna duše svesna svega onoga što joj je žiot podario ali fudbal kojim se bavi je učinio da ona to sa lakoćom podnosi i ne želi da ni u jednom odgovoru na naše pitanje kaže da joj je teško. Čak joj ni put na relciji Medveđa-Leskovac dug oko 50 km nije prepreka da posle napornih radova u njivi kod poljoprivbrednike u Medveđi pre podne u popodnevnim satima ode na trening ili utakmcuu Leskovcu ili na gostovanju njenog kluba i bude maksimlno skoncentrisana, ponekad i najbolja u svom timu, a golovima donese pobedu svom klubu Dubočici-Lavice iz Leskovca vrednu pobedu.
Na pitanje na početku našeg razovora na pitanje kako te je životni put doveo da živi u Medveđi Jelena kaže: Mi smo izbegli kao porodica iz Hrvstke kada sam 1995 godine imala sedam meseci i došli smo u Sijarinskoj banji gde smo imali izbeglički smeštaj. U Sinarisnkoj banji smo živeli sedam godina i onda smo prešli u Medveđi, dobili smo stan.Tu sam i pošla u školu kao učenica prvog razreda. I evo i dan danas smo tu u Medveđi. Fudbal sam volela od uvek jer umesto igračke i lutke kao devojčica meni je lopta bila u rukama jedina igračka. Moje prve fudbalske korake načinila sam tu na školskom igralištu u Medveđi gde sam svakog dana bukvalno igrala fudbal.
Pošto sam saznala da u Leskovcu postoji ženski fudbalski klub zajedno sa još dve moje drugarice rešile smo da probamo i evo već koliko sam u fudbalu punih 12 godina. Moje drugarice sa kojima sam prvi put otišla u Leskovac u ŽFK Lemind-Lavice su Jelena Stanković iz Negosavlja inače ćerka bivšeg golmana Radana iz Lebana Siniše Stankovića i druga takođe Jelena Stanković iz okoline Medveđe . Prva se preselila na Malti gde danas tamo živi i igra fudbal , dok je ova druga prestala da se bavi fudbalom. Pošlo mi je dobro i već je trinaesta godina kako sam u istom klubu u Leskovcu. Ostala sam verna klubu ma da je bilo ponuda od naših naj trofejnijih ženksih klubova Mašinac iz Niša, Zemun, Spartak iz Suboitice. Ovde me veže Medveđa za majkom , dok mi je brat nažalost preminuo i ostali smo samo ja i ona.
Na pitanje dali je teško prevaliti dug put i otići na trening u Leskovcu Jelena kaže: U početku prvih godina je taj odlazak bio češći i redovniji.Tada su uslovi bili bolji u klubu bilo je novca za plaćanje u klubu i nije bilo nikavih problema. Sada su uslovi drugačiji uglavnom treniram ovde u Medveđi sa druagarima, tako da samo odlazim na utakmicama. I ranije i sada sam uvek spremna da odigram utakmcu čitavog toka, jer imam kondicije za to . Na svakoj utakmci dajem sve od sebe i trener je uvek zadovoljan mojim učinkom na terenu.
O atmosferi u klubu i statusom koji ima Jelena kaže: Od prvog dana kada sam počela da treniram i da se bavim fudbalom u Leskovcu bila sam uvažen član tog kluba. Svi su prema meni fer i korektni i zaista samo reči hvale o ljudima u ŽFK Dubočica –Lavice, kao da sam neko i nešto u klubu. Predsednik kluba I “alfa I omega” Ivan Milenković ima prema meni zaista veliko razumevanje tako da nastojim da mu se odužim dobrim igrama I golovima.
O prepoznavanju i podršci lokalne samouprave u Medveđi da joj se nešto pomogne , makar zapošljenje kako bi rešila svoju egzitenciju za jedan normalniji život o tome kaže pomalo sa setom: Što se tiče toga samih ljudi u Medveđi još uvek niko nije izrazio želju da me zaposle i da ja imam svoj dinar u dzepu. Tražila sam od ljude koji vode ovu opštinu ali nikada nisam naišla na razumevanje još uve sam bez posla. Jedino što su me zvali neki ljudi koji znaju moju porodičnu situaciju da radim na njivama za takozvane dnevnice drugih izvora zarade nisam imala nažalost. Kada bi rešila pitanje zapošljenja pokušala bih da kroz jednu školu fudbala za devojčice privučem što više mladih devojčica pa i dečaka da se bave sportom. U mojoj ulici gde živim ima dosta dece kojima pokazujem kako se igra fudbal, jer me četo zovu i pozivu se rado odazivam kad god imam vreme.
O trenutnoj situaciji u klubu i dali još dugo namerava da ostane gde je načinila prve korake kaže: Moj klub se sa uspehom takmiči u Prvoj ligi Srbije za žene, gde trenutno zauzimamo visoko treće mesto na tabeli, a plasirali smo se u finale Kupa Srbije za žene, baviću se fudalom dokle god budem fizički spremna, jednostavno dok me služi zdravlje i snaga da se bavim fudbalom i bez promene kluba ostaću i dalje verna onde gde sam načinila prve fudbalske korake. Gest za primer koji pokazuje sve o ovoj uzornoj devojci iz Medveđe.
Na pitanje upućeno Jeleni pomalo nelagodno šta je po njoj teže dali rad u prepodnevnim satima na njivi ili poslepodne odlazak na utakmici Jelana odgovara rečima: Iskreno da kažem mnogo se lakše osećam kad
O njenoj životnoj priči da mnogo ne dužimo, bojim se da negde ne porešimo već upravo specijalno za ovaj portal Jelena Dubraja je sa zadovoljstvom odgovarala uz osmeh i pored toga što pojedine reči izovarala iz dna duše svesna svega onoga što joj je žiot podario ali fudbal kojim se bavi je učinio da ona to sa lakoćom podnosi i ne želi da ni u jednom odgovoru na naše pitanje kaže da joj je teško. Čak joj ni put na relciji Medveđa-Leskovac dug oko 50 km nije prepreka da posle napornih radova u njivi kod poljoprivbrednike u Medveđi pre podne u popodnevnim satima ode na trening ili utakmcuu Leskovcu ili na gostovanju njenog kluba i bude maksimlno skoncentrisana, ponekad i najbolja u svom timu, a golovima donese pobedu svom klubu Dubočici-Lavice iz Leskovca vrednu pobedu.
Na pitanje na početku našeg razovora na pitanje kako te je životni put doveo da živi u Medveđi Jelena kaže: Mi smo izbegli kao porodica iz Hrvstke kada sam 1995 godine imala sedam meseci i došli smo u Sijarinskoj banji gde smo imali izbeglički smeštaj. U Sinarisnkoj banji smo živeli sedam godina i onda smo prešli u Medveđi, dobili smo stan.Tu sam i pošla u školu kao učenica prvog razreda. I evo i dan danas smo tu u Medveđi. Fudbal sam volela od uvek jer umesto igračke i lutke kao devojčica meni je lopta bila u rukama jedina igračka. Moje prve fudbalske korake načinila sam tu na školskom igralištu u Medveđi gde sam svakog dana bukvalno igrala fudbal.
Pošto sam saznala da u Leskovcu postoji ženski fudbalski klub zajedno sa još dve moje drugarice rešile smo da probamo i evo već koliko sam u fudbalu punih 12 godina. Moje drugarice sa kojima sam prvi put otišla u Leskovac u ŽFK Lemind-Lavice su Jelena Stanković iz Negosavlja inače ćerka bivšeg golmana Radana iz Lebana Siniše Stankovića i druga takođe Jelena Stanković iz okoline Medveđe . Prva se preselila na Malti gde danas tamo živi i igra fudbal , dok je ova druga prestala da se bavi fudbalom. Pošlo mi je dobro i već je trinaesta godina kako sam u istom klubu u Leskovcu. Ostala sam verna klubu ma da je bilo ponuda od naših naj trofejnijih ženksih klubova Mašinac iz Niša, Zemun, Spartak iz Suboitice. Ovde me veže Medveđa za majkom , dok mi je brat nažalost preminuo i ostali smo samo ja i ona.
Na pitanje dali je teško prevaliti dug put i otići na trening u Leskovcu Jelena kaže: U početku prvih godina je taj odlazak bio češći i redovniji.Tada su uslovi bili bolji u klubu bilo je novca za plaćanje u klubu i nije bilo nikavih problema. Sada su uslovi drugačiji uglavnom treniram ovde u Medveđi sa druagarima, tako da samo odlazim na utakmicama. I ranije i sada sam uvek spremna da odigram utakmcu čitavog toka, jer imam kondicije za to . Na svakoj utakmci dajem sve od sebe i trener je uvek zadovoljan mojim učinkom na terenu.
O atmosferi u klubu i statusom koji ima Jelena kaže: Od prvog dana kada sam počela da treniram i da se bavim fudbalom u Leskovcu bila sam uvažen član tog kluba. Svi su prema meni fer i korektni i zaista samo reči hvale o ljudima u ŽFK Dubočica –Lavice, kao da sam neko i nešto u klubu. Predsednik kluba I “alfa I omega” Ivan Milenković ima prema meni zaista veliko razumevanje tako da nastojim da mu se odužim dobrim igrama I golovima.
O prepoznavanju i podršci lokalne samouprave u Medveđi da joj se nešto pomogne , makar zapošljenje kako bi rešila svoju egzitenciju za jedan normalniji život o tome kaže pomalo sa setom: Što se tiče toga samih ljudi u Medveđi još uvek niko nije izrazio želju da me zaposle i da ja imam svoj dinar u dzepu. Tražila sam od ljude koji vode ovu opštinu ali nikada nisam naišla na razumevanje još uve sam bez posla. Jedino što su me zvali neki ljudi koji znaju moju porodičnu situaciju da radim na njivama za takozvane dnevnice drugih izvora zarade nisam imala nažalost. Kada bi rešila pitanje zapošljenja pokušala bih da kroz jednu školu fudbala za devojčice privučem što više mladih devojčica pa i dečaka da se bave sportom. U mojoj ulici gde živim ima dosta dece kojima pokazujem kako se igra fudbal, jer me četo zovu i pozivu se rado odazivam kad god imam vreme.
O trenutnoj situaciji u klubu i dali još dugo namerava da ostane gde je načinila prve korake kaže: Moj klub se sa uspehom takmiči u Prvoj ligi Srbije za žene, gde trenutno zauzimamo visoko treće mesto na tabeli, a plasirali smo se u finale Kupa Srbije za žene, baviću se fudalom dokle god budem fizički spremna, jednostavno dok me služi zdravlje i snaga da se bavim fudbalom i bez promene kluba ostaću i dalje verna onde gde sam načinila prve fudbalske korake. Gest za primer koji pokazuje sve o ovoj uzornoj devojci iz Medveđe.
Na pitanje upućeno Jeleni pomalo nelagodno šta je po njoj teže dali rad u prepodnevnim satima na njivi ili poslepodne odlazak na utakmici Jelana odgovara rečima: Iskreno da kažem mnogo se lakše osećam kad 
